Одлазак

ДРАГАН ЛУБАРДА (1933–2017), МАГИЧНИ ЦРТАЧ
Једна тачка на хоризонту
„Црта је кад мој отац на Романији у зору откује косу, окрене је према сунцу и превуче палцем преко ње.” Магија цртежа, причао је, често га је вукла у понор ћутње. Цртао је стално, док му шапа свакодневице није изгребала магично огледало у ком је сагледавао свет. Знао је да живот понекад о црти виси. Знао је и како се живи на црту. На крају, отишао је средином црте, претварајући се у тачку на хоризонту. Све док и она није нестала, тамо где се појављује она кап крви у углу неба

Пише: Небојша Јеврић

Отишао је Страшоња Страшни, како га је звала моја ћерка Иконија.
Отишао је Драган Лубарда.
Ако је веровати његовим документима, рођен је 1933. Из села Сијерци, на Романији, стигао је у Сингидунум на Сави. Ликовну академију завршио је 1962, затим и постдипломске студије. На Академији је почео да ради 1969. Предавао је, поред осталог, предмет Вечерњи акт. Пензионисан 1998.
У каталогу последње изложбе овако је, одговарајући на питања, зборио о себи:
– Одакле сте?
– Из свог места.
– Како вам је име?
– Исто.
– Када сте рођени?
– Први пут.
– Колико имате година?
– Сабери.
– Чиме се бавите?
– Цртом у цртежу.

2.
Лето 1999. Приштина. У граду још само стотинак Срба. Даринка Јеврић, Митра Рељић и ја стану на Купусишту. Свакога дана по три сата причамо са Лубардом телефоном.
– Прије ријечи била је црта. Цртајте, цртајте! – довикује Страшоња Страшни из села Сијерци, из Сингидунума. – Свак нека нацрта сат. Навијте на један.
На острву усред града, у кућном притвору за Србе, на дописној ликовној академији учимо да цртамо. Смрди град од меса које се распада. Почело је етничко чишћење меса. Нарочито сумњиво је оно млевено, подозревају да је свињско. Нови становници Приштине поспремају замрзиваче. Лете кесе. Контејнери су им далеко, па кесе лете кроз прозор, на улице, на травњаке. У замрзивачима остају само кокошке. „Победничка НАТО војска” са гас маскама чисти улице, смрад новопридошлих разгрће. Јавља се одасвуд.
– Војско, пређите планине, отресите воће. Подајте јабуке народу. О, светлости сопоћанска, руком си зрно посијала, косом покосила. Косом си покосила и моју косу и браду, козу постригла – јавља се Лубарда из Сијерка, из Сингидунума.
Његове метафоре растерују смрад, растерују страх.

3.
Ноћ. Штајга. У кафани поспани путници Драган Лубарда и ја.
– Зашто си сам? – питам га.
– Зато што између блока и ребара нема места ни за кога!

4.
У црном џемперу, с кломпама на ногама, објашњава студентима шта је то црта:
– Црта је кад мој отац на Романији у зору откује косу, окрене је према сунцу и превуче палцем.

5.
Било их је тројица. Илија Мољковић (Црвени Кмер) који је знао шта је тачка („Највећа уметност на свету је знати ставити тачку.” Бабељ), Драган који је знао шта је црта, и Драгиша Калезић који је знао шта је реч.

6.
„Кад сам приспео из Босне у многољудни Београд, а и неколико година након тога, ћутао сам тако тврдо да су се многи томе чудили као појави јединственој и невероватној. Бледуњава и неуротична Лиза, коју је опијао мирис боја и терпентина, тим поводом је једном буквално вриснула:
– Дајте, добри људи, да нешто учинимо! Он још увек ћути!
А онда дође час да се изненада распричах с неким енглеским туристима, на ужас оних мојих другара које је збуњивало и забрињавало моје дотадашње ћутање, на велико одушевљење Енглеза који су спремно изјавили да је српски језик веома сличан њиховом. Енглези су онда отишли за својим енглеским пословима, а ја сам наставио да говорим, сатима, данима. Нико ме није могао зауставити. Говорио сам о сва четири јахача апокалипсе (о Рату, Глади, Куги и Смрти), о бесмислу колонијализма, о сликарству, шаху, женама, о несрећном Талијану са којим сам провео скоро две године мог суморног дечаштва, о небу над Романијом и магији козјег уха. О свему и против свега. Луцидни и препредени мајстор М. здушно ме је похвалио пред целом класом:
– Силно говориш, Л., за човека који је толико ћутао.
Говорио сам ја и даље, али све мање, оскудније, нестрпљивије (реч никако да нађем), док опет нисам заћутао: одвукла ме је магија цртежа у понор ћутње! Много година сам цртао амбициозно, жилаво, копајући и прекопавајући по својим унутрашњим и тајним скровиштима, глув на сушичаве и суворепе фразе које ми зазује у мимогред као панонске мушице.
Цртао сам свакодневно док ми шапа свакодневице није изгребала магично огледало у ком сам сагледавао свет.
Сад не цртам, али, што је најгоре, не могу ни да пишем.”

7.
„Да бих говорио, потребан ми је саговорник. Или барем слушалац, а ја баш то не могу да поднесем. Ништа, причаћу ником као да причам неком, а успут ћу да снимам: кврц. Како бих другачије знао да сам испричао? На крају ћу све то да оставим у аманет неухватљивом Аблесију Аблесијевићу, да похрани у тајној архиви, тамо где чува своје антидинастичке списе.”

8.
Не сећам се кад сам први пут седео са Драганом у „Коларцу”. Пре тога сам покушавао да га нацртам. Његово лице се разликовало од свих која су се тамо појављивала.
Сећам се само да смо у Политици, у оном делу где су читуље, пронашли оглас:
„Срна Петровић даће парастос Фјодору Михаиловичу Достојевском.
Топчидерско гробље, на гробу Исидоре Секулић, у 17 часова.”
Пришао је дечак, не старији од осам година, и рекао:
– Чико, ја сам гладан.
Драган му је наручио ручак и ми смо уживали гледајући га како једе.
Платио је тај ручак последњим преосталим новцем.
Тих месеци био је у штрајку. Необичном, какав је и сам био.
Одбијао је да прима плату, али је уредно држао предавања из Вечерњег акта.
Осим студената са све четири године који су редовно слушали сва његова предавања, долазили су и песници. Са песницима је иначе седео у „Коларцу”, са прозним писцима у „Мажестику”.
Његовом смрћу нестао је последњи јахач Апокалипсе са Теразијског гребена.

9.
„Хтео сам да сазнам много, а да не пропустим оно главно. Та амбиција ме је стешњавала на мучан начин. Мој дух примао је само одређену храну и само од ње имао користи. Оно што би у себе стрпао из похлепе, таштине или имитаторске склоности затрпавало га је и гушило, чинило млитавим и спорим. Не знам по ком кључу је мој дух бирао своје садржаје. И не петљам се у то.
Мој дух беше неумољив приликом избора онога што ће постати његов неотуђив део. Идући неуморно за сврхама које сежу преко његове истинске нарави и косе се са њом, ја сам бездушно малтретирао свој дух.”

10.
Осванули смо у кафани. На крају су у тој кафани на штајги сви заспали осим Лубарде. Он је отворио блок и нацртао све главе које су спавале.
Нацртао је и мене како спавам на његовој руци.
После тога смо отишли на чувено „суђење шесторици” оптужених за непријатељско удруживање. Лубарда је нацртао јавног тужиоца, судију, оптужене, пре него што је откривена његова подривачка делатност. Замолили су га да напусти судницу.
Тај цртеж данас стоји изнад мог радног стола. Јер сам и сам био умешан у ту антидинастичку делатност.

11.
„Синоћ ми бануше рођаци, као да долазе из Кападокије, после четрдесет година, а мени цркла сијалица. Седам пута чух: ,Добро вече.‘
– Какви рођаци? – питам, а добро знам да јесу рођаци и да су моји.
Вукоје, Микаило, Реља... Не знам даље, али било их је седам.
Запалих некакав патрљак од свеће и, гле: сви исти.
– Зар нисте погинули у рату?
– Какав рат, не зајебавај! Дошли смо да нас нацрташ – рече један од истих.
– Имате ли личне карте?
– Имамо.
– Оставите ми једну, а цртеже ћу вам послати поштом.”

12.
На Теразијском гребену нема више Драгана Лубарде. Магичног цртача.
Ко ће сад да црта песнике? Уосталом, и шта ће песници у транзицији, и шта ће, још више, они који их цртају?
Ко ће научити људе шта је то црта?
Луби је отишао средином црте, претварајући се у тачку на хоризонту. Све док и она није нестала. Остала је прича о његовој култној изложби Хиљаду и једна глава. Врата од стана није закључавао. Непознати пљачкаши однели су цртеже старог професора.

***

Службена забелешка
Драгомир Лубарда, Драган, рођен је у селу Сијерци, код Сокоца, на Романији. Средњу школу примењених уметности завршио је у Сарајеву. На Сликарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду дипломирао 1962. у класи професора Зорана Петровића, а последипломске студије завршио 1964. у класи професора Мила Милуновића. Радио на Факултету ликовних уметности у Београду, од 1969. као асистент, од 1972. као доцент за предмет Сликање и цртање, од 1980. као ванредни професор. Предавао и Вечерњи акт. Имао више самосталних изложби. Учествовао на групним изложбама УЛУС-а, Октобарског салона, Тријенала југословенске уметности... Године 2007. добио је националну пензију. Преминуо је 2017. и сахрањен 3. јула на Новом бежанијском гробљу.

***

Збег
Једна од последњих изложби Драгана Лубарде за живота била је она у Галерији Задужбине Илије Коларца 2011. године. Уз ту изложбу објављена је публикација „Збјег”: уз цртеже Драгана Лубарде, објављени су књижевни текстови, углавном песме, важних писаца који су са њим били у нарочитом стваралачком дослуху. Поред осталих, ту су Десанка Максимовић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Бранислав Петровић, Данило Киш, Љубомир Симовић, Слободан Марковић, Драгомир Брајковић, Алек Вукадиновић, Драган Јовановић Данилов, Рајко Петров Ного, Матија Бећковић, Јаков Гробаров, Драгиша Калезић, Бајо Луковић, Милан Ненадић, Љубивоје Ршумовић, Мирослав Максимовић, Зоран Глушчевић...

***

Рука која види
У уводном тексту за „Збјег” Драгана Лубарде, Д. Ј. Данилов надахнуто пише:
„Ако се пажљиво посматра, свуда око нас су линије, лица и речи. На испуцалим зидовима захваћеним влагом појављују се снени портрети лепих дечака и песника, лица месечара, новорођенчади, нежне вилице балерина, чудне енигме лица ратника, светаца и људи који пате.
Од лица не можемо побећи због загледаности у себе. Жудимо за лицима зато што лица посматрамо лицем. Гледање је најфинији облик размишљања. Поезија не постоји да би била читана, нити линија да би била гледана. Речи и линије неземаљске финоће постоје зато да би читале наша лица.
Рука овог цртача види само онда када задрхти пред оним што гледа. Претешке су линије које вуче за собом – земља од њих подрхтава. Без опсенарских трикова овде оживљавају лица песника који сачињавају збјег. Овај цртач више и није у линијама које је повукао, већ у немаскираним лицима песника и у нечем још даљем. Његове линије су заправо речи, пре издахнуте него изговорене. Боље је и не мислити на то.”